Rase mačaka

Ukoliko vas zanimaju kakvih sve rasa mačaka ima, koje su razlike i njihove karakteristike, onda ste na pravom mestu! Ovde ćemo vam predstaviti neke od najpopularnijih rasa mačaka. Članke će pisati odgajivači i priznati felinološki stručnjaci. Imaćete priliku da pročitate koje su karakteristike određene rase, njen standard, istorijat i karakter. Nadamo se da ćemo vam na ovaj način približiti određene rase i felinologiju uopšte.

Ukoliko imate pitanja za nekog od odgajivača neke određene rase, spisak registrovanih odgajivača možete pogledati ovde.

Bengalska mačka (Bengal)

Autor: Marija Aleksić – odgajivačnica Shere Khan Tiger

Bengalska mačka je kombinacija egzotičnog izgleda divlje mačke poput leoparda i pitome i privržene naravi domaće mačke. Ovo je relativno nova rasa koja je nastala ukrštanjem azijske leopard mačke i domaće mačke 1970. godine na Kalifornijskom Univerzitetu gde su naučnici istraživali otpornost azijske leopard mačke na mačiju leukemiju. Hibridi koji su nastali u ovom istraživanju su svoj dom pronašli kod Zan Mil. Ona je daljim selektivnim uzgojem dobila bengalske mačke koje mi danas poznajemo. Zan Mil se smatra prvim uzgajivačem bengalskih mačaka jer se ona izborila da 1983. godine felinološka asocijacija TICA zvanično prizna prvu bengalsku mačku. Da bi bengalska mačka mogla da živi među ljudima kao ljubimac mora da bude potomak najmanje 4. generacije (F4) od prve generacije hibrida (F1).  U centar javnosti ove mačke su došle 1991. godine kada se svetom pronela vest da je jedna bengalska mačka prodata za neverovatnih 50.000 dolara. Od tada ih zovu ‘’ rols-rojsom’’ među mačkama.

Ono što privlači pažnju kod ovih mačaka je svakako njihov izgled koji podseća na leoparda. Po leđima i bokovima ukrašene su tufnama tj. rozetama koje su karakteristične za azijsku leopard mačku, dok po ostatku tela imaju pruge. Krzno im je gusto i izuzetno mekano i svilenkasto. Pod svetlom dobija zlatni sjaj, kao da je posuto zlatnom prašinom. Iako mali kao mačići, bengalci vremenom izrastu u krupnije mačke. Sa mišićavim telom, krupnim očima i krznom sa rozetama, zaista podsećaju na malog leoparda.

Jos jedna stvar koja je zanimljiva kod bengalaca je njihovo mjaukanje koje se razlikuje od ostalih mačaka. Njihov govor više podseća na cvrkutanje ptica, a inače su vrlo “govorljiva” vrsta.

Što se tiče nege i zdravlja, bengalska mačka ne zahteva mnogo pažnje kao neke dugodlake rase mačaka. Naravno potrebno ju je povremeno okupati, očistiti joj uši i redovno joj seći nokte. Bengalske mačke su relativno zdrava rasa mačaka, međutim, zbog neodgovornog uzgoja u prošlosti, ove mačke su razvile bolesti koje se nasledno prenose. Zato je jako bitno uzimati mačku od ozbiljnog i pouzdanog uzgajivača. Oboljenja koja su česta kod ove rase su: katarakta, srčana oboljenja, deformitet grudnog koša, displazija kukova, dislokacija čašice kolena.

Za razliku od divljeg izgleda, temperament im je pitom. Privržene su svojim vlasnicima i vole decu. Bengalci se lepo slažu sa psima, naravno sve dok su oni “glavni” u kući. Ove mačke su aktivne i razigrane, zbog toga ih deca obožavaju. Nalik na svoje divlje pretke, bengalci vole da se penju i skaču. Zato im je potrebno obezbediti razne penjalice i igračke. Bengalske mačke su vrlo društvene i zato ćete je retko videti da sedi stidljivo u ćošku kada vam dođu gosti. Ležernim hodom ce prići “pridošlicama” da ih onjuši i predstavi im se. Ovaj mali zvrk od mačke jednostavno će vam izmamiti osmeh na lice. Ali ako niste osoba koja joj može priuštiti pažnju koju ona traži najbolje bi bilo da se odlučite za neku mirniju rasu mačaka. Bengalske mačke su izuzetno inteligentne i spretne. Nemojte da vas začudi ako otvore vrata, izvuku fioku ili šapicama pomoću prekidača ugase svetlo. Lako se mogu naviknuti na povodac tako da ce rado ići u šetnju sa svojim vlasnikom. Za razliku od drugih mačaka, ove mačke vole vodu, tako da se može desiti da se ušunja u kadu dok se tuširate. Uz malo truda i rada sa njima, mogu se lako naučiti raznim trikovima. Pošto u sebi nose taj divlji gen, ove mačke su pravi mali predatori koji vole da love. Međutim u kućnim uslovima njihov ulov su uglavnom razne igračke, ključevi, sve što zvecka ili svetluca. Vole da sakrivaju svoj plen, npr. iza kreveta ili u ormar. Zato ako vam nestanu ključevi obratite se glavnom lopovu među mačkama, bengalcu. U kući gde živi bengalska mačka nikad nije dosadno a njihovi vlasnici se nikad neće osetiti usamljeno.

Britanska kratkodlaka i dugodlaka mačka (British shrthair & longhair)

Autor: Snežana i Dragan Koički – odgajivačnica Wishing Well

Britanska kratkodlaka mačka je jedna od najomiljenijih rasa kratkodlakih mačaka. Zbog svog mirnog karaktera, nežnosti i inteligencije mnogi je smatraju savršenim kućnim ljubimcem. Veoma je privržena i prilagodljiva svim članovima porodice što je čini vrlo specifičnom. Ne spada u mace koje se posebno vezuju za jednu osobu što se odnosi i na njenu izuzetnu prilagodljivost na različite uslove života i instikte koji mogu da se probude u britanskoj mački. Tako da od snažnog, pitomog i mirnog ljubimca u stanu ona može postati i odličan lovac. Vesele je prirode sa izuzetnom inspiracijom za igru i sa svojim dečijim duhom sporo odrasta i svoju punu zrelost dostiže sa dve, tri pa čak i više godina. Ona je vaš verni pratilac u kući i ima potpuni uvid u vašu aktivnost, ali nikada neće preći granicu kako bi vas uznemiravala i ometala. Iako će ponekad pratiti svaki vaš korak, kada sednete ona će takođe mirno sesti pored vas i uvek će biti u skladu sa
vašim raspoloženjem. U prirodi svog karaktera imaju osobinu da ne prave nered po stanu, ne skaču previše po nameštaju i kao da znaju koja mesta su prikladna za njih iako im niko ne ograničava prostor. Ona će retko doći da vam sedne u krilo, ali će se često maziti oko vas. Ponekad ćete ovu macu čuti da prede, ali retko da mjauče. Iako su krupne imaju tih glas i koriste ga samo kad je to potrebno, kada je gladna ili poziva na igru. Britanska mačka je vrlo nezavisna i odmerena sa dozom “britanske rezerve” mada će vas ponekad iznenaditi ponašajući se kao malo mače spremno za igru. 

Istorija

Poreklo Britanske kratkodlake mačke vezuje se za dolazak Rimljana na Britansko ostrvo u I. v.n.e koji su sa sobom doneli odomaćene mačke iz korisnih razloga tj. da bi očuvali useve i hranu od glodara i drugih štetočina kojih je na ostrvu bilo previše. Svojim dugogodišnjim boravkom na prostoru Britanije ove mačke dolaze u kontakt sa već postojećim divljim mačkama i tako nastaje nova mačka snažne, krupne građe i gustog krzna što je uslovila hladna i vlažna klima u Britaniji. One postaju sve brojnije i počinju međusobno da se razmnožavaju što dovodi do formiranja sve karakterističnije nove mačke sa svojim različitim osobinama u karakteru, građi i izgledu krzna poput tepiha. Ova maca je ustvari prvi predak britanske kratkodlake mačke, što prethodi selekciji od strane grupe odgajivača koji su izdvojili najlepše novonastale primerke plavih maca i izolovali njihovo ukrštanje kako bi dobili macu sa jasnim karakteristikama i novu rasu. Za priznavanje britanske rase koja je prva priznata rasa mačaka pod nazivom Britanska plava (British blue) i organizator prve izložbe mačaka u Kristalnoj palati (Crystal Palace) u Londonu 1871. g. zaslužan je veliki ljubitelj životinja, pisac i slikar Harison Vir (Harrison Weir). Ova izložba se smatra prvom svetskom izložbom mačaka gde se pored priznate Britanske plave mačke pojavljuju i druge mačke izlagane samo kao kratkodlake i dugodlake. Svakako, izložba u Kristalnoj palati predstavlja značajan korak u prihvatanju mačke kao voljenog kućnog ljubimca i daljem razvoju felinologije.

Posleratni period doveo je u pitanje opstanak Britanske plave mačke i njeno postojanje se svelo na samo nekoliko primeraka. Ova mogućnost da British shorthair potpuno nestane zainteresovala je odgajivače da spreče ovaj gubitak stvaran stotinama godina na Britanskom ostrvu. Inbriding koji je rađen u početku nije rešavao ovu situaciju, naprotiv doveo je do još većih problema rase. Pojedini odgajivači su našli spas u ukrštanju Britanske i Persijske mačke. Ovo ukrštanje je dovelo do pozitivnih rezultata, ali posle dužeg vremena i upornom selekcijom Britanska mačka dobija svoj novi imidz, javlja se u raznim bojama i varijacijama dužine dlake. Tako da se javlja još jedan tip Britanske mačke odnosno Britanska dugodlaka mačka koja je u početku smatrana nepoželjnom pojavom, a danas je priznata rasa u mnogim asocijacijama. TICA (The International Cat Association) je zvanično priznaje 2009.g. Britanska dugodlaka mačka ima iste karakteristike kao i kratkodlaka, a zbog svoje dužine dlake otkriva genetsku vezu sa persijskom mačkom. Krzno joj nije toliko dugo kao kod persijske mačke, ali zbog podlake koja stoji uspravno od tela deluje posebno plišano i meko. Zato su vrlo zanimljive. Ukoliko Britanska kratkodlaka mačka nosi recesivan gen duge dlake, ponekad se rađaju i u leglima britanskih kratkodlakih mačaka . Očuvanje njene izvorne plave boje grupa odgajivača je videla rešenje u spoju Britanske i Kartuzijske(Chartreux) mačke,koja je u Francuskoj imala sličan problem. Ovo ukrštanje dovodi do sjedinjavanja dve rase u jednu jer počinju previše da liče na Britansku. U jednom periodu su i izlagane kao jedna rasa odnosno British shorthair. Zbog neželjenog rezultata ovog ukrštanja koji je vodio u nestanak Kartuzijske mačke, Međunarodna felinološka asocijacija (FIFA) je napravila reviziju 1977.g. i danas imamo obe rase priznate u svim međunarodnim felinološkim asocijacijama, a njihovo međusobno ukrštanje nije dozvoljeno. Kao što se i njihovi preci razlikuju Britanska koja vodi poreklo od domesticirane mačke Rimljana i Kartuzijske sa dalekog istoka, danas imamo dve različite rasne mačke. TICA (The International Cat Association) Britansku kratkodlaku mačku zvanično priznaje 1979.g.

Fizičke karakteristike

Ove mace su srednje veličine, a telo im je mišićavo i snažno. Vrat je širok, debeo i kratak. Noge snažne, a rep debeo i kratak zaobljen na vrhu. Glava im je široka, okrugla,a obrazi puni naročito kod mužijaka. Uši su male do srednje veličine, nisko postavljene široke u korenu i zaobljene na vrhu. Oči su krupne i okrugle, a njihova boja zavisi od boje krzna pa može biti u nijansama od žute, narandžaste do bakarne, zelena i plava.
Krzno je mekano, gusto, sjajno, a provlačenjem prstima kroz dlaku ostaje odignuto. Zbog jake podlake dodirom podseća na pliš. Zato je ova maca i dobila nadimak „plišani meda”.
Boje krzna su jednobojne, dvobojne (kombinacija bele i neke druge boje), kornjačevine, trobojne, tigraste, colorpoint itd. Postoje verovanja da boja mačke određuje njen karakter.Tako da je plava britanka navodno mirnija,samostalnija i nije velika maza, dok je riđa temperamentnija, a krem veoma privržena. Srebrne su senzibilne i vezuju se za jednu osobu. Bicolor i tricolor su temperamentne i pomalo tvrdoglave, a colourpoint varijanta je umiljata i neproblematična, a kornjačevine su promenljivog karaktera itd.
Mužijaci su krupne građe težine 7-8 pa čak i 10 kg.
Ženke su malo nežnije i sitnije težine 4-6 kg.

 

Britanska mačka je vrlo jednostavna i laka za održavanje. Dovoljno je jednom nedeljno uz maženje očešljati, a ona će uživati i uz predenje doživeti to kao maženje. Kao i svaka druga maca ima svoje vreme promene dlake u prelaznim periodima. Ona je zdrava i veoma otporna, a uz pravilnu negu i ishranu životni vek britanskih maca je od 12 do 20 godina.

Ragdol (Ragdoll)

Autor: Danijela Antešić – odgajivačnica Blue Eyes Angels

Istorija

Istorija ove rase počela je šezdesetih godina prošlog veka u Kaliforniji SAD . Tvorac i odgajivač ove rase je Ann Baker (1918-1997). Prve rogdol mačke su nastale od bele, verovatno bez pedigrea dugodlake ženke po imenu Josephine i mužijaka birman tipa po imenu Daddy Worbucks. U vezi nastanka ove rase postoji zanimljiva ali verovatno neistinita priča. Prema rečima Ann Baker, Josephina je bila teško povređena, njena karlica je bila slomljena nakon što ju je udario automobil. Mačići koje je rodila posle nesreće bili su veoma mirni i imali su osobinu kada ih uzmete u ruke da se opuste kao krpene lutke (engl. ragdoll- na srpskom jeziku znači krpena lutka). Prvobitno se uzgoj ove rase odvija u nekoliko odgajivačnica koje su bile pod pokroviteljstvom Ann Baker. 1969. god Ann je prodala prvi uzgojni par ragdola Lauri i Denny Dayton-u, koji su svoju odgajivačnicu nazvali Blossom Time. Kada je Anna pored gore navedene priče iznela jos nekoliko kontraverznih tvrdnji u vezi sa rasom nekoličina odgajivača koji su se borili za legitimitet rase odlucilo je da uzgoj nastavi samostalno. Jedan od njih je bio i Denny Dayton koji će postati najznačajnija figura za razvoj i standard rase. Tokom 13 godina uzgoja Denny je uspeo da svori ragdol genetski kod, formirao je ragdol drustvo i bio prvi predsednik, osnovao je prvi ragdol bilten i odigrao veliku ulogu u priznavanju ragdola od strane svih asocijacija , osim CFA. Godine 1971., Ann Backer je osnovala asocijaciju IRCA (International Ragdoll Cat Association) medjunarodno udruzenje za odgajanje ragdol macaka , od tada оna pocinje da tvrdi како su samo njeni ragdoli legitimni .Godine 1973. gospođa iz Indijane po imenu Blanche Herman je od Ann kupila uzgojni par mačaka. U decembru 1975. Аnn је naziv „ragdoll“ zaštitila kao robnu marku i ragdoli postaju prva rasa mačaka u istoriji koja je dobila sopstveni zaštitni znak. Patent je vazio do 2005. godine i omogućavao je samo IRCA odgajivačima da koriste ovo ime. Ova zabrana se nije odnosila na Dayton-a i druge odgajivače koji su mačke kupili pre ovog datuma i koji su nastavili razvoj rase. Dayton i Blanche su u ovim ranim godinama razvoja rase bili dominantni odgajivači.

Danas  ragdol rasa stoji na čvrstom tlu i postoji preko 500 odgajivača ragdola širom sveta.

Generalan opis

Ragdoli su poludugodlake, obavezno plavooke pointed mačke, umiljatog karaktera. Reč je o velikoj mački, odrasla ženka teži od 4 do 6 kilograma, dok su mužijaci znatno veći, a težina im varira od 6 do 9 kilograma. Spadaju u sporo rastuće rase , punu veličinu i težinu dostižu u četvrtoj godini života . Mišićavi su sa veoma malo masnih naslaga, masne naslage su prisutne jedino na donjem stomaku.

Standard

Glava

– Oblik: Srednje je veličine, siroka i sužava se (klinastog oblika) sa blago zaobljenim konturama, ravna izmedju usiju.

– Uši: Srednje veličine,široke u bazi sa zaobljenim vrhovima (okruglog tipa), malo nagnute prema napred. Postavljene su na vrhu glave( sto je više moguce) i sa strane.

– Oči: Ovalne, krupne i obavezno plave. Umereno su široke, spoljni ugao oka je u liniji sa bazom uha.

– Njuška: Okrugla, srednje dužine, zaobljena sa punim obrazima.

– Brada: Dobro razvijena, u liniji sa nosom

– Profil: Nos i brada su u liniji, nos je ravan do grebena zatim dolazi do promene pravca, kod obrve postoji nežna krivina, čelo je blago zaobljeno. Ravan profil nije dozvoljen.

– Vrat: Proporcionalan je sa glavom i torzom

Telo

Telo je snažno i mišićavo. Noge su srednje dužine, prednje noge su nesto krace u odnosu na zadnje i  pokrivene su kraćom dlakom nego telo. Šape su velike, okrugle i pokrivene čupercima krzna. Rep je dugačak i širi na bazi a sužava se prema vrhu, mora uvek biti u proprciji sa telom i bogato obrastao dlakom. Na donjem stomaku prisutne su masne naslage.

Dlaka

Dlaka ragdol mačke je prekrasno svilenkasta i meka , ali i veoma gusta. Duža je oko vrata, ali kratka na ramenima, zatim srednje dužine sa strane, na stomaku i zadnjim nogama. Nikako ne sme biti vunasta.

Boje

Ragdol spada u pointed macke, rađa se potpuno beo i onda po rođenju postepeno dobija boju. Telo ragdola je krem sa tamnijom maskom, usima, nogama i repom. Kontrast u boji izmedju krem i obojenih delova mora da bude dobar. Kod mladjih macaka ovaj kontrast je slabije izrazen, puna boja se dostize u  trecoj godini. Priznata je u tri varijante (dezena): bikolor, pointed i mitted i šest boja: : Seal Point , Blue Point , Chocolate Point , Lilac Point , Red Point , Cream Point. Dezen predstavlja način (obrazac) na koji su raspoređene pointed oznake.

Bikolor obrazac: Na licu postoji obrnuto slovo V u čijoj se sredini nalazi ružičasta nosna pečurka. V treba da bude što je moguće više simetrično .Brada, grudi i stomak su beli, kao i noge.

Mited obrazac: Glava je cela obojena. Izmedju očiju i na nosu mogu imati belu fleku (nije obavezno, ali je poželjno). Brada mora biti bela. Na prednjim nogama postoje bele rukavice, a na zadnjim bele čizmice. Od brade, preko stomaka, pa sve do repa mora se pružati bela traka.

Color point obrazac: Iako je celo telo obojeno (bez belina), maska na licu, noge, stopala i rep su tamniji i postoji jasan kontrast u odnosu na ostatak tela.

Karakter

Za Ragdole se moze reći da su porodične macke, dobro se slažu sa decom i svim četvoronoznim prijateljima, veoma su mirni i nežni ,imaju neizmerno poverenje u vlasnika u čijim se rukama u potpunosti opuštaju , dočekuju ga pored vrata i vrlo često prate. Iako nije nametljiva i nikada ne insistira ova maca voli društvo i igru. Ono što treba istaći je da svaki ragdol ima svoju ličnost, ali ono sto je tipično za ovu rasu je da su oni pratioci koji tragaju za vašom ljubavlju i pažnjom.

Zdravlje

Sve macke mogu da razviju genetske bolesti pa i ragdoli. Jedna od najčešćih naslednih bolesti je  Hipertrofična kardiomiopatija (HCM). Ovo je kongenitalna bolest koja često pogađa mužijake uzrasta od 1 do 5 godina. Kod ragdola treba obratiti pažnju i na PKD – policističnu bolest bubrega. Jedini način borbe protiv ovih bolesti je genetsko testiranje svih uzgojnih jedinki.

Nega

Iako poprilično duga i veoma gusta zbog svoje svilenkaste strukture dlaka ragola se slabo mrsi i zahteva samo povremeno češljanje i kupanje.

Ono u čemu se ljubitelji ove rase slažu je da kombinacija impresivne veličine, svilenkaste dlake, kontrast u boji krzna i neverovatno plave oči čine ragdole tako neodoljivim, ali njihov karakter je ono što ih čini posebnim.

Sibirska mačka (Siberian)

Autor: Ana Vlahović – odgajivačnica Neva Angels

Divlje sibirske šume, najteži klimatski uslovi i nepregledna neistražena sibirska prostranstva stvorila su jedan od simbola Rusije, sibirsku mačku. Mačka, koja je od prirode uzela sve neophodno kako bi preživela u surovim prirodnim uslovima, zauzela je vrlo zapaženo mesto u porodici ruskog poljoprivrednika i trgovca, hiljadama godina unazad. Često je pominjana u ruskim folklornim pričama i bajkama kao zaštitnik dece i čuvar magijskog sveta izvan naših čula. Pretpostavlja se da je nastala ukrštanjem ukrainske divlje mačke i domaćih mačaka u Sibiru, što je dovelo do stvaranja prirodne rase, koja je svoje osobenosti razvila u odnosu na uslove u kojima živi. Zahvaljujući privrženosti, snažnom temperamentu i prirodnim instiktima farmeri su ih čuvali kako bi zaštitili svoje useve od raznih štetočina i glodara. I danas veliki broj ovih mačaka živi u ogromnim sibirskim prostranstvima i čuvaju svoju tradiciju i mit nepokolebljivih stvorenja.

Sibirska mačka je bila jedna od tri predstavljene dugodlake mačke na prvim izložbama mačaka održanim u XVIII veku u Engleskoj. Njeno pominjanje je bilo vrlo značajno i u knjigama „Our cats and all about them“ od Harisson Wier-a, izdate 1889. godine i „Domestic and Fancy cats“ od John Jennings-a izdate 1898. godine. 1900. godine ovu rasu pominje i Helen M. Winslow u svojoj knjizi „Concerning cats“. Prva izložba mačaka u Rusiji, 1987. godine u Lenjingradu, označila je i zvanično početak odgoja ove rase i njeno priznanje u Ruskom Felinološkom Savezu.

Širenje ove rase van granica Rusije počinje 1987. godine kada prve sibirske mačke stižu u Berlin. Već nakon samo par godina, 1990. več je registrovano petnaestak primeraka u zapadnoj Evropi. U Francuskoj su prepoznate 1991. a FIFe asocijacija ih je priznala 1997. godine. Završetak Hladnog rata i otvaranje trgovinskih granica između SSSR-a i SAD-a omogućio je da ova rasa bude predstavljena i u Americi, što će biti prekretnica u međunarodnom priznavanju rase i njenoj prepoznatljivosti. 1990. godine u SAD su stigle prve sibirske mačke iz Rusije, i već u julu sledeće godine (13. jul 1991.) u SAD-u su rođeni prvi sibirski mačići. TICA asocijacija ih je priznala 1996. godine, a CFA asocijacija 2006.

Sibirska mačka je srednje-velika rasa, izražene fizičke kondicije i mišićne mase, snage, ravnoteže i budnosti, u kombinaciji sa slatkim izrazom lica. Kod ove rase sve proporcije i osobine su usklađene, bez ekstremnih oblika i karakteristika. Iako mužijaci mogu biti vrlo krupni, ženke su nešto manje građe. Oči su im zaobljene, mogu biti boja od zlatne do zelene, uključujući i sve nijanse između, mogu biti oči različitih boja a mogu biti i plave što je slučaj kod colorpoint varijacije ove rase koja se još naziva i Neva Masquerade. Njihovo gusto troslojno i vodonepropusno krzno odlika je uslova u kojim je ova rasa nastajala. Dlaka je srednje duga i naglašena je oko vrata, delom pokriva i njihove uši i šapice što im posebno pomaže kada hodaju po snegu. Gust rep im omogućava da se na niskim temperaturama ugreju tako što njime prekriju svoje šape i lice. Kod ove rase se često može videti i da neki primerci imaju dlakave izrasline na vrhovima ušiju (Lynx tipping) koje se mogu videti i kod divljih mačaka, što je po standardu dozvoljeno. S obzirom da je sibirska mačka prirodna rasa, njeno krzno može biti u svim bojama i njihovim kombinacijama, sa belinama i bez belina. Mogu biti jednobojne (solid), višebojne i prugaste (tabby). Takođe mogu biti i colorpoint i tada mačke sa tom bojom krzna imaju plave oči. Colorpoint krzno takođe može biti prugasto ili višebojno, sa belinama ili bez. Ova rasa sporo sazreva i nekada je potrebno i tri godine da mačka dobije pravilno krzno. Inače za ovu rasu važi da punu zrelost dostižu tek sa pet godina starosti.

Rast populacije ove rase širom sveta i njena prisutnost na izložbama mačaka jasno je pokazala razlike Sibirske mačke, Maine Coon i Norveške mačke. S obzirom da su ove rase prirodne i imaju slične šumske karakteristike razvijene zbog preživljavanja u prirodi, svakome ko uporedo pogleda ove mačke videće razliku. Naime, Maine Coon mačka je velika mačka sa pravougaonim oblikom lica, dužim telom i nogama i visoko postavljenim ušima. Lice norveške mačke je sa još više uglova, veoma ravnog profila i manjeg tela od maine Coon-a i sibirske mačke. Kada opisujemo sibirsku mačku uglavnom je opisujemo dominantno zaobljenu, zaobljenih ušiju, očiju i lica, njeno telo je skladno zaobljeno i ne dugačko kao kod Maine Coon-a.

Jedna od karakteristika koja se vezuje za sibirsku rasu to je da je hipoalergijska mačka. Iako ne postoji konkretan naučni dokaz da je to tačno, veruje se da osobe koje su alergične na mačke bolje podnose prisustvo sibirske mačke u svojoj blizini. Naime, alergijsku reakciju kod čoveka izaziva glikoprotein FelD1 koji mačka proizvodi u svojoj pljuvački. Mačka dok se liže nanosi taj glikoprotein na svoje krzno sa kojim vlasnici dolaze u kontakt i reaguju alergijski. Sibirska mačka proizvodi niži nivo tog glikoproteina ali ne postoji tačna mera i količina već to zavisi od mačke do mačke. Takođe i alergijska reakcija čoveka zavisi od osobe do osobe i trenutnog stanja imunog sistema, dakle ne postoji način na koji se to može tačno izmeriti i garantovati. Ipak postoje brojni slučajevi gde i pored mogućnosti da alergijski reaguju vlasnici ipak imaju sibirsku mačku za svog ljubimca. Ako ste osoba koja je alergična na ovaj glikoprotein savetujemo uvek da proverite sve činjenice i ako se odlučite za neku mačku jedino kako možete izmeriti možete li biti u njenom prisustvu je to da provedete neko vreme sa baš tom mačkom.

Temperament ove rase je nešto po čemu se izdvajaju i prepoznaju. Vrlo su inteligentne i privržene svom vlasniku i vole da su uvek u njegovoj blizini. Uživaju u društvu dece, pasa i drugih životinja. Vrlo su prijateljski nastrojene, a zahvaljujući prirodnoj smirenosti i ravnodušnosti vrlo su i neustrašive. Ta povezanost sa svojim vlasnikom izgleda da doprinosi tome da uvek znaju kada je vlasniku potrebna moralna i psihološka podrška i tada svoju smirenost nastoje da prenesu na njega. Sibirske mačke su vrlo inteligentna i mirna rasa, voli da se oglašava tihim mjaukom dok komunicira sa vlasnikom. Takođe su i mačke koje vrlo zanimaju sve vrste igračaka, a neretko će i bilo koji odgovarajući predmet pretvoriti u svoju igračku kako bi sebi ispunili vreme. Zbog svoje krupne konstitucije umeju se grubo igrati sa vlasnikom ali bez bilo kakve loše namere. Dobre su akrobate i odlični lovci. Vole rešavati određene zadatke igrajući se, otvarati vrata, fioke, posude sa hranom i slično. Sibirska mačka ostaje razigrana tokom čitavog života.

Ova rasa ne zahteva preveliku pažnju za održavanje. Uglavnom vole same da se sređuju i nimalo nisu zahtevne po tom pitanju. Uglavnom je potrebno četkanje jednom nedeljno kako se nebi stvarali čvorovi u krznu i kako bi se odstranila stara dlaka. Ipak, dva puta godišnje, kada se menjaju godišnja doba, linjanje je intezivnije i tada je potrebno četkati vašeg ljubimca svaki dan. Period intezivnog linjanja uglavnom traje 10-ak dana. Iako njihovo gusto krzno štiti telo od prljavština potrebno je s vremena na vreme i okupati mačku, što ne bi trebao biti problem s obzirom da ova rasa toleriše vodu,  neretko i uživa brčkajući se u njoj. Oštro troslojno krzno zahteva detaljno pranje kako bi došli do kože, i dobro ispiranje nakon toga.

Zbog svog prirodnog porekla ova rasa nema karakterističnih genetskih obolenja. U svakom slučaju, ukoliko se odlučite za sibirsku mačku, preporuka je da se uvek dobro raspitate koji odgajivači su pouzdani i odgovorno garantuju testovima za genetska i infektivna obolenja svojih mačaka.

Biti vlasnik sibirske mačke je prava privilegija. Od strane vlasnika ispričane su nebrojene priče o ovoj rasi i životu sa njima. Ona je svom vlasniku najbolji drug, prepoznaće trenutno raspoloženje vlasnika i uvek će znati kako da reaguje. Kada dolazite s posla kući ona će vas sačekati na vratima kako bi vam „objasnila“ kako je ona provela dan. Kada vam bude potreban mir, biće u vašoj blizini mirna, a kada poželite igru sa njom uvek će biti spremne na to. Sibirska mačka zna uzvratiti ljubav i pažnju svom vlasniku i bezrezervno mu je verna i privržena. Svoj divlji i prirodni instinkt prilagodila je životu sa ljudima i u naše domove unela trag iskonske prirode i tradicije, postala je savršen član naših porodica o kojima se kroz generacije piše i govori.

Sveta Birma (Birman)

Autori: Zdenka Popović i Jovana Krstić – odgajivačnica Birma Bella

Sveta birma je mačka sa predivno balansiranim karakteristikama. Od temperamenta do samog izgleda ona je prava aristokratska mačka, nikad ekstremna ni u čemu. Prava porodična mačka. Njeno oglašavanje je blago i tiho mjaukanje, obično da ukaže da čeka večeru ili želi malo pažnje. Voli da leži na podu i da pokazuje svoje bele šapice, a češljanje odgovarajućom četkom im je posebno zadovoljstvo, na šta će one često uzvratiti lizanjem vaše ruke. Veoma su inteligentne i vezuju se za ljude i druge životinje u domu veoma snažno. Takođe su i radoznale i kada vide da se vaše raspoloženje menja prići će da provere šta se dešava. Ne nasrću na ljudsku hranu nikad, što je jedna od sjajnih karakteristika, vaša trpeza može biti puna, njima neće pasti na pamet da ukradu koji zalogaj. Jedna od divnih karakteristika je i njihovo prilagođavanje vašem rasporedu, kada niste tu, spavaće, ali onog sekunda kada otvorite vrata biće tu da kažu “dobrodošao kući!”. Vole da imaju vreme u danu kada će se igrati sa vama, bilo kakva igračka od perca ili loptice je dovoljna da provedete predivnih pola sata uživajući u njihovim akrobacijama i lovu na “miševe”. Sveta birmanka je jako druželjubiva i apsolutno ne podnosi samoću. Svi ozbiljni odgajivači preporučuju da se birme drže najmanje u paru, a sasvim je prihvatljivo da druga mačka bude i neke druge rase ili domaća, može biti i pas ili neki drugi kućni ljubimac. Vrlo se lepo igraju i sa decom, nisu zlopamtila i prava je radost imati ih za ljubimce. Dovoljno je da ih pomazite i taj svileni dodir će za čas odneti svaki stres.

Istorijat

O mnogim rasama, pa tako i o svetoj birmanskoj mački postoji legenda o nastanku, u ovom slučaju, mačka čarobnih safirnih očiju i svilenog belog krzna sa neobičnom tamnom maskom preko nosa i očiju i belih šapica čistih kao sneg, vezana je za tajanstveno duhovno biće u telu mačke koje je živelo u dalekoj Burmi u tajanstvenom hramu gde su ih držali i ljubomorno čuvali lokalni monasi, verujući da ove mačke prenose duše monaha iz jednog sveta u drugi. Dva engleska oficira, major Gordon Rasel i Avgust Pavi, koji su tada živeli u Francuskoj, a službovali u Burmi, navodno su spasli manastir od napada neprijatelja i tako dobili na poklon jedan par ovih mačaka u zahvalnost. Na dugom putovanju brodom ka Evropi, mužjak je na žalost uginuo, ali je preživela ženka koja je bila trudna. Tako su, po legendi, rođeni prvi birmanski mačići na tlu Evrope, u Francuskoj, 1919. Iako lepo zvuči, verovatnije je da je rasa nastala početkom dvadesetog veka kad je po prvi put i počela ozbiljnija selekcija za uzgoj i definisanje rasa mačaka u današnjem smislu. Ukrštanjem dve autohtone rase, sijamske i angorske, dobijeni su prvi preci današnje birme. Kasnijom selekcijom i unošenjem perijske mačke u uzgoj dobijen je izgled i veličina koji se danas smatra standardom. Godine 1925, Francuska Felinološka Federacija priznala je novu rasu “sveta birma”, čuvena Pupe de Mandalpur je bila zvezda na prvoj izložbi i osvojila srca sudija i publike, od kada i zvanično birma učestvuje u svetu odgajivača rasnih mačaka. Tokom Drugog svetskog rata, sveta birma je doživela veliki udarac i jedini par koji je preživeo strahote ovog pandemonijuma su bili Orlof i Ksenija Kaabaa. Njihovo potomstvo je dalo šansu da se uz pomoć dugodlakih rasa i rasa sa pointima (persijska, angora, sijamska) napokon posle gotovo dve decenije dobije potpuno čista rasa svete birme koja se od 1955. smatra pravom aristokratskom mačkom. Današnja priznata čistokrvna rasa svete birme rezultat je poluvekovnog napornog rada na odgajanju mačke visokog standarda i karakterstika. Od svete birme kasnije je razvijena i rasa ragdoll.

Standardi rase

Boja: danas postoji priličan varijetet pointa od početnog originalnog jednobojnog seal point-a, razvijeni su blue, chocolate, lilac, red, cream, a potom su razvijene i kombinacije tabby, tortie, silver i smoke. Bez obzira na boju/point sledeći standardi važe za sve:

  1. Telo: Blago izduženo srednje težine.Noge su kraće i jake,šape zaobljene.Mužjaci moraju biti masivniji (od 4,5 – 5 kg) od ženki (od 3.5-4 kg)
  2. Glava: jaka skeletna struktura sa malo zaobljenim obrazima.Blago ispupčeno čelo.
  3. Nos iz profila nije ravan nego blago ulegnut u korenu. (rimski nos)
  4. Uši su omanje sa zaobljenim vrhovima i položene ne sasvim uspravno nego blago iskošeno u odnosu na glavu.
  5. Oči: što dublje plave kao safir, ne sasvim okrugle nego blago ovalne.
  6. Krzno: duga do poluduga dlaka na telu, kratka na glavi i polako se produžava od obraza ka zadnjem delu tela. Tekstura dlake je svilenkasta i ima malo poddlake.
  7. Boja: lice, uši, potkolenice, genitalije i rep su tamniji od tela.
  8. Sveta birmanska mačka ima istu vrstu tamnih oznaka (pointe) kao sijamska mačka s tim da obavezno ima i bele šape koje moraju biti simetrične. Tamniji pointi moraju biti u skladnom kontrastu sa bojom tela. Boja tela je svetlo bež kao ljuska od jajeta, a na ledjima ide do zlatno bež. Čisto bele površine na grudima i stomaku smatraju se greškom.
  9. Noge: Čarapice (rukavice) na šapama, kao prepoznatljiva oznaka birme moraju biti čisto bele boje. Idealno je da se završavaju u korenu prstiju a na zadnjim nogama mogu da budu i malo duže. Na zadnjoj strani zadnjih nogu čarapice treba da se završavaju u obliku obrnutog slova V. Kod čarapica je posebno važna simetrija belina.
  10. Rep: srednje dužine, bogat, formira „perušku“.
  11. Greške: prenežna građa, bela ili tamna mrlja na trbuhu ili grudima. Greške koje isključuju sertifikat: nepravilna pigmentacija vrha nosa, „runner“ (bela crta sa strane stopala), nedostatak ili prelazak iznad skočnog zgloba čarapice na zadnjim nogama, bela mrlja u oznakama, tamna mrlja na rukavicama/čarapicama, bela mrlja na genitalijama.

Održavanje

Sveta birmanska mačka spada u grupu poludugodlakih mačaka zajedno sa, kod nas već poznatim, ragdolom i mejnkunom. Jedinstvena je u tome da nema poddlaku, vec samo svileno angorsko krzno. Birma je po karakteru, kao i po izgledu, idealan spoj svojih predaka – persijske, angorske i sijamske mačke. Voli da se igra, ali manje od neumorne sijamke, voli da drema iako nije sasvim mirna i krotka kao persijska. Veoma je stabilnog i delikatnog karaktera, potpuno naviknuta na život u stanu. Skoro bez izuzetka se čvrsto vezuje za jednu osobu koju prati u stopu kao pas. Odlično podnose druge mačke u kući kao i pse i generalno nisu sklone konfliktima. Divni su i brižljivi roditelji kako ženka tako i mužjak. Održavaju se lako i obožavaju češljanje što je jednom u par dana ako već ne i svaki dan, sasvim dovoljno da im krzno bude tiptop. U ishrani su dosta probirljive ali, uz dobru hranu, nisu sklone ozbiljnijim zdravstvenim problemima. Menjaju dlaku obično jednom godišnje, s proleća, ali održavanje nije teško jer njihova dlaka više liči na pufnice vate koje je lako pokupiti običnom rukavicom, a inače se same ližu i tu i tamo izbace hairball, pa treba obratiti pažnju da u ishrani imaju uvek sveže trave koja im pomaže da to regulišu. Redovno čišćenje posipa takođe spada u doprinos njihovom srećnom življenju. Životni vek im je u proseku 15 godina, a mogu da žive i duže, stoga kad se čovek odluči da usvoji Svetu Birmu to je na dugi rok.

Sve u svemu, odgajanje idealno pravilne mačke rase Sveta Birma je prilično zahtevno i dugotrajno, i zahteva veliku odgovornost da se izvrši potrebna selekcija i prati genotip koji poboljšava karakteristike rase, i pravi je izazov za odgajivače, ali i veliko zadovoljstvo pri uspehu. Oni koji se odluče da usvoje svetu birmu kao ljubimca, imaće sjajnog prijatelja i uživati svaki sekund zajedničkog života.

Tai mačka (Thai)

Autor: dvm Dragana Petković – odgajivačnica MyThai Diamond

Thai (tai mačka, stari tip sijamske, tradicionalna sijamska, klasična sijamska mačka) je nova klasifikacija jako stare prirodne rase mačaka iz Tajlanda (nekadašnjeg Sijama) po imenu Wichien-maat, što u prevodu sa talandskog jezika znači mesečev dijamant. Prvi pisani dokument o ovoj rasi, rukopis Tamra Maew (u prevodu Pesme o mački)  datira oko 1350. godine.

Poreklo

Prve primerke te rase Pho i Miu  doneo je u Veliku Britaniju 1884. Britanski konzul general Edward Blencowe Gould i nazvao ih Sijamske mačke. Izložene su zajedno sa 3 potomka na izložbi mačaka u Londonu 1885. i tako je počeo  vrtoglavi uspon ove rase na zapadu. 50tih i 60tih godina 20 veka, odgajivači i sudije su menjali originalni izgled ove rase, pa je dobijena izrazito duguljasta tanana glava i telo i ogromne usi. Originalna sijamska mačka je skoro nestala. Da bi se sačuvala originalna genetika ovih mačaka stari tip sijamske mačke klasifikovan je kao Thai i ustanovljen je standard ove rase od strane TICA asocijacije  2007.godine,  a zatim i asocijacija  WCF I CFA , da bi na kraju u 2014. Tai kao rasu priznala i objavila standard i FIFe asocijacija. 1999 osnovan je klub Preossia  koji je takođe dao standard i principe uzgoja. Kasnije su osnovani i klubovi odgajivača Tai mačaka u Italiji, Rusiji i Americi kao i International Thai Cat klub

http://www.thaicats.de/index.php?article_id=36&clang=0

U Srbiji se ova rasa zadržala silom prilika, bolje rečeno neprilika (rata, loše finansijske situacije i nepostojanja felinološkog udruženja koje bi izdavalo rodovnike). My Thai Diamond je prva odgajivačnica mačaka ove rase registrovana u Srbiji. Jedina odgajivačnica sijamskih i orijentalnih mačaka koja se održala tokom svih ovih godina je My Fortune vlasnice dr. Milice Tanjević . Od potomaka njenih mačaka i tai mačaka privatnih vlasnika formiraana je srpska linija Tai mačaka.

Izgled

Telo je mišićavo, elegantno,  srednje dužine. Glava je oblika jabuke, profilna linija je izvijena sa umereno izraženim stopom, donja vilica je poravnata sa gornjom, uši su srednje veličine široko postavljene i stoje na ‘’5 minuta do 1’’ Oči su bademaste, intenzivno plave boje. Rep je umereno dugačak i ravan do vrha. Dlaka je kratka, svilenkasta  i pripijena uz telo, bez podlake.

Za detaljne informacije  pogledajte standarde:

TICA http://www.tica.org/members/publications/standards/th.pdf

Boje

Tai mačka je u osnovi krem bela, a na krajevima tela, ušima, njuški, nogama i repu tamnije boje. Takva obojenost zove se pointed i to je jedna vrsta parcijalnog albinizma, koji se manifestuje mutacijom gena koji proizvode enzim tirozinazu koja učestvuje u stvaranju tamnog pigmenta melanina. Ovaj enzim je osetljiv na temperaturu tako što ne funkcionise na telesnoj temperaturi, a na nižim temperaturama proizvodi melanin, tako da su samo hladniji delovi tela (uši, nos, rep i noge)  tamni. Mačići se rađaju beli, a već sa 4 nedelje može da se vidi koje su boje. Sa godinama mačke postaju sve tamnije. Mačke koje žive u hladnijim podnebljima su takođe tamnije od onih koje žive u toplijim . Osnovna boja pointa je seal point – skoro crna. Postoje i blu point – siva, čokolad point – braon, red point – narandžasta, krem point i lila point kod koje su na pointovima gusto izmešane siva i krem dlaka. Takođe pointovi mogu biti tigrasti ili kornjačevina u svim bojama.

Karakter

Ko jednom uzme Tai mačku, zauvek ima ovu rasu. Veoma su inteligentne, često se vezuju za jednu osobu. Jasno pokazuju svoje želje i prohteve, ali i svu ljubav prema svom ljudskom biću ili članovima svoje mačije porodice. Fizički su vrlo aktivne, moguće je naučiti ih da donose igračke i da preskaču prepreke ili da savladaju agiliti poligon. Pokazuju želju da komuniciraju sa ljudima. Ako se naljute na nekoga kažnjavaju ga fizički ili obeležavanjem njihovih stvari mokraćom. Umeju da ignorišu onoga ko ih je  ostavio na duži period. Glas im je jak i prodoran sa čitavim nizom različitih zvukova koje proizvode u različitim situacijama.

Rase nastale od starog tipa sijamske rase

  • Balinese
  • Burmese
  • Colourpoint Shorthair
  • Havana Brown
  • Himalayan
  • Javanese
  • Ocicat
  • Oriental Shorthair
  • Oriental Longhair
  • Savannah
  • Snowshoe
  • Tonkinese
  • Mekong bobtail (Thai bobtail)
  • Russian blue

Pin It on Pinterest

Share This